Svaka slučajnost je… nevjerovatna. Ne vjerujte mi ni riječi!

Bila jednom jedna majka. Ona je imala dvije kćerke i jednog nevaljalog psa. Živjeli su sretno na kraju grada, ispod jednog brda, u svom skromnom dvorcu na velikom imanju.

Pošto nisu imale muške ruke – ako ne računamo mušku šapu – morale su sve same da rade, i muške i ženske poslove… Grabuljale su imanje prije početka proljeća, orezivale voćke, okopavale ih i đubrile, u proljeće bi palile svoju crvenu kosačicu i svake nedjelje kosile livadu oko dvorca. Ljeti bi okrenula velika vrućina, pa bi se trava poprilično sparušila i onda ne bi imalo baš potrebe da se često kosi. Zato su morale da beru višnje i od njih cijede zdravi svježi sok. Krajem ljeta su stizale smokve, mogle su bez njih, ali opet, greota je pustiti ih da propadnu… U jesen, nakon što se poberu šipkovi, kada bi stigla drva za ogrijev, neko od radnika bi ih išegao i iscijepao, majka i kćeri su složno unosile i slagale drva u šupu, kako bi spremno dočekale zimu.

Ponekad mislim: “Evo, slomih se. Sad ću da se prospem”. A evo me još sam ucijelo, i dalje trpim šamare, nekad zaplačem, nekad oćutim, nekad se naljutim, nekad pobjesnim, nekad ga ne osjećam…

Nisam sanjala godinama. Za poslednjih deset-dvanaest godina nisam odsanjala pošteno ni 20 snova. I to što sam odsanjala, pola me je neko proganjao, jurio, kritikovao, nekud sam žurila, a kasnila, kretala preko granice, a nemala pasoš… Ma svakavke gluposti…

I onda, nešto se vjerovatno desilo, nečim je to moralo da bude potaknuto, snovi su mi se vratili. Za poslednjih nedjelju dana sanjala sam 6 snova – superzanimljivih, sa sjajnim zapletima, oči da ti ispadnu koliko su zanimljivi! Eeeeej, ja sanjam!!!

Dese se ponekad takvi dani, svanu takva jutra, naizgled ni po čemu posebna, kad nekako znamo da je neki krug u našem životu zatvoren i da to tako treba. I čak i kad se desi da me, kao evo danas, okružuje netipčina zimski ambijent, sivilo, oblaci, kiša samo što ne prokaplje  - ja znam da je ovo jutro divno, da će me osmijeh koji mi igra na usnama učiniti danas lijepom, da ove suze koje nestrpljivo čekaju da slete niz lice – nisu one mučeničke suze, nego one što donose olakšanje.

Još jedan krug je zatvoren i ja danas ulazim u novi.

Ko ima strpljenja da čita, neka čita, a ko nema – doći će kad ga stekne.

Poenta ovoga teksta je veoma jednostavna – ja sam odlučila da nešto promijenim. Tačka.

Zašto?

Zato što nije lako biti samohrani roditelj, voditi računa o dvoje djece, praviti besprijekornu organizaciju svakog božjeg dana, planirati sve u minut, usput biti zaposlen, misliti jesu li plaćeni računi, je li obezbijeđen ogrijev, živjeti na kraju grada i održavati veliko imanje, orezivati voće, kositi veliku livadu,  i da ne nabrajam dalje… Nisam svojom voljom ostala sama, petljam i snalazim se, ali ne žalim se – nemojte pogrešno da me shvatite, jer ja sam sa tim naučila da živim – a šta bih drugo??? Dakle, da ne bude zabune, ovo nisu samosažaljive srceparajuće riječi, koje teže da izazovu nedajbože vaše suze – ne! Ja se sada nalazim na nekom svojevrsnom raskršću i možda je nekome važno da čuje i pročita kako je neka tamo Taša  odlučila da sve promijeni i da je to moguće. Eto zato ja ovo pišem.

Do nedavno sam imala utisak da sam ja tek nečiji inventar, neko me odozgo mota i zavlači, ja uporno lupam u zid, čas glavom, čas leđima i vidim ja da je to tako, ali nikako da shvatim zašto sam samo statista, koji čak ni tekst nema, puka figura, robot… Onda sam odlučila da ja ne želim da budem inventar nečijeg života – pa ni svog.

Sa kilogramima, recimo, muku mučim evo šest godina. I u trudnoćama sam se debljala, ali je to ipak nekako lakše i bezbolnije bilo, brže ili sporije, tek ja sam te kilograme i gubila. Međutim, usljed velikog stresa zbog smrti muža prije šest godina i nešto malo više, ja sam se za pola godine udebljala 35 kg. Ne znam jesam li ubilježena u Ginisovoj knjizi, ali ako ima neko ovdje ko je to uradio brže ili bolje od mene – nek se javi, da ga vidim!

Svi nalazi krvi koje sam radila u proteklih šest godina, dakle i oni obični i kompleksniji, i nalazi hormona – sve je bilo u najboljem redu. Nemam povišene trigliceride, nemam holesterol, štitna mi radi ko švajcarski sat – ma sve je u redu! Ali izvinite, ništa nije u redu!!! Jer ja slabo spavam, nervozna sam, depresivna, povremeno agresivna, povremeno apatična, pred djecom uglavnom nasmijana, do u tančine organizovana, ali vidim da pucam po svim šavovima…

Neću vam nabrajati koliko mi se problema nasložilo za ovo vrijeme – a kao da su svi čekali da u isto vrijeme sazriju i umnože se – svi su me, jedan za drugim lupali po glavi, da povremeno nisam znala da li ja živim svoj život ili gledam neki težak film. Nije to neka glupost, tipa: „Nisam uspjela da odem u Tunis, a tako sam željela“. Taman posla, ja sam ozbiljan čovjek, ja imam i ozbiljne probleme. Uglavnom, motala sam se i po sudovima, vjerovala advokatima, bila obmanuta, praktično „prodata“ i to za neke male pare, podnosila sam i svoje i tuđe neuspjehe, sad vraćam neke tuđe dugove, usput me satire ljudska glupost i zloba, oči su mi ispadale od nevjerice da takav narod postoji, da uopšte šeta kuglom zemaljskom, svi bi da nešto zgrabe, prisvoje, pojaviše se odnekud i nekakve osobe iz nekih prethodnih života, pa i one bi da malo uzmu od tog slatkog kolača koji ja jedem… A ja ćutim, trpim i mislim se kako da ja sve to savladam, ja jedna a njih milion, kako da ja živa preteknem i da đecu podignem… Ma nikoga ja, ljudi moji, ne diram, nikome u tanjir ne gledam, ja ne volim ni po komšiluku da idem kafe da ispijam, meni je najljepše sa svojom djecom, pa niko nije srećniji od mene! I što me, kog đavola, onda čačkaju, šta hoće??? Malo im to što imaju? Hoće od ove moje muke nešto da uzmu?

I sad bi ona stara Taša  rekla: „E ne dam! MRŠ!!!“

Ali ja više nisam ona stara Taša . Ja sam odlučila da se promijenim. Ja sam shvatila da čovjek ima svoje granice i da van njih čovjek ne može, kao recimo iz svoje kože i iz svoje priče. Odatle bježanja nema.

Nova Taša  je rekla: „U redu. Eto vam. Aj sad da vas više nikad ne vidim. Mrš.“

Jer, onog dana kad sam odlučila da se promijenim – odluka je bila da se promijenim skroz i za vazda! Ne ono: „samo da dođem ispod ___ kg, pa ću onda lako“  ili „daj samo da pritrpim dok to i to ne prođe“ – ne, ne, nema toga! To je takva šarena laža, to je kao vazduh iz balona, ne padajte na te fore! Kad donesete veliku odluku, vi se te odluke morate i pridržavati.  Ako hoćete da se mijenjate, mijenjajte sve!

Dakle, kako pokrenuti pozitivan ciklus?

Prvo sam nabavila psa. Dugo smo djeca i ja vijećali da li, ili ne, ako da zašto, ako ne zašto ne, kakvog psa, kolikog, i na kraju odlučili da nabavimo Marfija. Baš njega, takvog i tolikog, balavog i zgužvanog, aktivnog i razbacanog dasu, atletski građenog . Marfi je stigao kao tajni rođendanski poklon mom starijem djetetu, tako smo vješto bubica mala i ja to krile od seke, danima smo šušketale i domunđavale se, da seka ništa ne sazna, da ne posumnja! Čak nismo otišle da navijamo za nju na takmičenju (!!!!!!!!!), jer je te noći trebalo da nakon 400 pređenih kilometara naš Marfi stigne svojoj kući. I nema tih para koje bi mogle da plate taj izraz lica, to iznenađenje, to oduševljenje, tu nevjericu i to radovanje!!! Da vam je bilo da to vidite!!!

Znate ono kad smo učili iz istorije šta su bili uzroci nekog tamo rata, a šta je bio neposredan povod. E, ako to primijenim na priču o Marfiju, neposredan povod za njegovu nabavku je bio rođendan, a uzroci su mnogo kompleksniji i dublji – Taša  je morala da izađe iz kuće. Ta Taša , tj. ja, ona stara ja, tokom godina je stekla naviku da nikud iz kuće ne izlazi ako ne mora. U redu kad mora, obaveze i to – onda je ona izlazila. Ali se iz petnih žila trudila da sve nabavke završi petkom veče, kako subotom i nedjeljom ni slučajno ne bi morala da izađe iz kuće. Ej, iz kuće!!!! Znate li kakvo veliko dvorište je imala ta Taša? Ogromno, sa travnjakom koji je sama kosila, pa terasa, pa voćke, pa svašta tako nešto. Jok! Taša  ne izlazi iz kuće. Taša  obuče pidžamu i čitav dan ne otvori usta. Ne progovori. Vazdan u mislima kako bi ovo riješila, kako bi iz onoga se izvukla… Djeca skaču, odu sa drugaricama, dođu, ručaju, Taša  ne promoli nos. E pa neće moći, drugarice Tašo! Došao ti je Marfi i sad moraš!!!

Marfi je moj bensedin, vjerujte mi. Marfi je čudo jedno od psa, pokrade papuče čitavom komšiluku i sve po jednu donese, a niko ništa ne traži! Ja ga učim ga da uzme makar br. 39, i to čitav par, ali ništa, ne kapira. Ponekad poludim kad skockana izađem iz kuće, a on po meni zabalavi, ali ajde de… J Marfi je to. Ima on i svoj zakon J. Ne nagovaram ja sad vas da i vi kupite Marfija. Možda vi svog Marfija već imate, a niste toga svjesni! Znate li šta je Taša  shvatila? Kaže meni moja starija bubica: „Znaš li, mama, koliko ja volim Marfija!!!“ A ja se nešto mislim, jeste,  mi njega volimo, mnoooogo ga volimo, ali mi volimo i babu i đeda, i ujka i ujnu, i Vasa i Miku, i kumove, i drugarice, i cool prijateljice, a Marfi??? Marfi voli samo nas!!! Možete li da zamislite kolika je to količina ljubavi, usmjerena samo na nas???

E tako, onda sam prestala da pušim – samo tako, preko noći. Ima tome gotovo četiri mjeseca, nisam poklekla, a nije baš ni da sam bila u iskušenju. Sa tim sam kvit. A mislim da je važno da objasnim i zašto sam prestala da pušim. Sjeća se poneko od vas da sam početkom maja okačila jednu svoju sliku sa cigaretom – bilo je malo polemike oko degutantnosti, iako sam se ja, postavljajući je, izvinila unaprijed svima zbog ružnoće i cigarete… E, zbog te slike sam odlučila da prestanem da pušim. Ne zbog toga što mi je poneko od vas rekao da je slika neprimjerena ovim stranicama, ili nešto slično, ne! Ja sam tu sliku dugo izučavala i vidjela koliko mi se sitnih bora pojavilo oko usana, kako sam nekako žuta u licu, daleko bilo ko vosak, vidjela sam kako se moje ruke i prsti glupo  ukoče zbog te cigarete, vidjela sam i shvatila kako meni, u stvari, ta cigareta ružno stoji! Dva dana kasnije sam izbrisala sliku i popušila svoju posljednju cigaretu, zgužvala paklu i rekla da je sa tim dosta. A ta ekskurzija je trajala gotovo 22 godine…

Sledeće što sam željela da promijenim je svoj izgled. Nisam otišla u šoping ili kod frizera zbog toga, to bi bilo previše lako. Meni je trebalo nešto složeno, da se malo pomučim, kako bi sve to bilo valjano.  Uradila sam test intolerancije na hranu. Mogu vam reći da još uvijek nisam načisto da li je to čista glupost, ili je toliko genijalno, da mi to u stvari ne kapiramo. Košta mnogo para, ali ako odlučite da to radite, budite pametni, pa tražite listu namirnica koje su obuhvaćene testom. Ne da vam, kao meni, kažu da test obuhvata 343 namirnice, pa vi, da prostite, padnete na dupe od tolikog broja i očekujete da će vam to riješti sve probleme . Jer, Zmaji je pisalo da bi morala da izostavi sa jelovnika pileće meso, mlijeko i mlječne proizvode, jabuke, kruške, šljive, mandarine, pomorandže, krompir, rižu, paradajz, boraniju i tako to, a da ja za Zmaju idealno, recimo, da pase mlade bambusove izdanke! Ili da gricka neke bobice čudnog naziva, internet poznavaše o čemu se radi, ali ja dan danas ne umijem da ponovim kako se TO zove. Dakle, možda taj test nije baš čista glupost, možda je genijalan, ali ne dozvolite da prave magare od vas, ko što napraviše od mene, pregledajte prvo listu namirnica, pa onda vadite novčanik.

Međutim, kad sam već dala pare, pa ne mogu sad da kažem da neću da se pridržavam tog testa. Ne, nisam počela da pasem mlade bambusove izdanke, ali sam prilagodila ishranu tom testu, i usput počela da gledam na sat – po principima HRONO ishrane. Neću ja sad da reklamiram kako je to vrh vrhova, super ovo ono, sve drugo zaboravite, ovo je prava stvar. Ma kakvi! Ja samo želim da kažem da je meni, u ovakvim uslovima u kojima živim, takav princip ishrane mnogo bliži i lakše izvodljiviji od bilo kog drugog, do sada isprobanog. I daje dobre rezultate.

Evo da vam dam i neku brojku. Za prethodna tri mjeseca:

-          doručak mi je bio u 7 h, ručak u 13, užina u 16.30 i večera u 19. To je bio princip, pridržavala sam ga se 99%, ponekad je zbog sticaja okolnosti moralo da se poremeti.

-          bila je vrućina, pa sam u sebe nalivala vodurinu, po tri litra samo dok sam na poslu, pa poslije još oko litar, litar i po. To kažu svi na svakoj dijeti da je ispravno i dobro. Eto.

-          dalje, za ova tri mjeseca nisam ni okusila: jaja, krompir, pirinač/rižu, boraniju, bijelo brašno, šećer – sve mi je to bilo pod crvenom bojom, dakle zabranjeno, i zaključila sam da se bez toga može.

-          umjesto krompira, jela sam čičoku – al je skupa mnogo, pa nisam baš mogla često, mada mi se strašno dopada. Kažu pametni ljudi da čičoka nema skrob kao krompir, nego ima „nešto“ što ubrzava metabolizam.

-          Nije da nisam umjela povremeno da se zasladim – svaki mi je slatkiš bio zabranjen, ali sam ponekad mutljala sebi neki kolač, umjesto šećera fruktoza, umjesto brašna kokosovo brašno ili ovsene pahuljice, obično je za takve kolače bila potrebna kašika, ali meni nije smetalo. Podvlačim, to je zaista bilo samo ponekad – recimo jednom u 20 dana.

-          Voće mi je bio najveći problem – sve ono što mi je dostupno, bilo mi je zabranjeno. Bazirala sam se na nektarinama, koje su mi bile neutralne. Mada, izvinite, ali kad mi rode kruške, stvarno neću da ih bacim ili da kuvam džem na sto stepeni, a da kupujem nektarine. I kruške sam jela. Pa šta!

-          Dalje, ono što je bitno je fizička aktivnost – ništa se nisam organizovala, nikakve teretane, nikakvo mjerenje pređenih koraka, gubitka kalorija, trte mrte, ma kakvi! Izvedem Marfija u šest ujutru, jurcam sa njim, ponekad i ne jurcam, nego eto hodam, pa onda širim veš kad njega uvedem (ispostavilo se da nije pametno širiti veš kad je Marfi pušten), pa onda hodam nešto više nego inače, pa malo češće čistim kuću, ne svalim se pravo s posla na dvosjed, nego mrdam – to je sva fizička aktivnost koju sam imala i koju i danas imam. Ja nemam vremena za nešto veće i glamuroznije.

-          Ove godine sam se slatko najela patlidžana i tikvica – nisu mi bili „zeleni“ na listi, nego samo neutralni, ali sam se slatko navukla na njih, i spremala ih sa uživanjem na sve moguće načine i to vam toplo preporučujem. Od mesa sam jela teletinu, ćuretinu, džigericu, a kako jagnjetine uopšte nije bilo na listi (ni kao preporučene, ni kao neutralne, ni kao zabranjene namirnice), išla sam logikom da sve što nije zabranjeno – dozvoljeno je, pa sam nekoliko puta ručala jagnjetinu.

I eto, to bi bilo to.

Ah, da, zaboravih.

Nakon tri mjeseca ovakve ishrane, ja sam 12,5 kg lakša.

I da vam kažem, a to sam pročitala na jednom pametnom blogu, ne slušajte nikoga – nikakve stručnjake koji sve znaju, ne čitajte mnogo knjiga o pravilnoj ishrani, ili su sve slične ili su totalno različite, ne rasplinjavajte se bezveze, samo gubite dragocjenu energiju, ma ne slušajte ni mene – osluškujte šta je ono što vam iznutra govori ono vaše drugo ja. Moje drugo ja je vapilo godinama da ga spasim, ja ga nisam čula, od obaveza, od problema, od zorta! Onog trena kad sam krenula da osluškujem – moj život je krenuo u smjeru zauzimanja ravnoteže.

I kako sad da ja zaključim ovakav jedan tekst??? Šta je, bre, ovo? Ko je ovo pisao? Ona stara Taša  ili ja???

Zajedno smo mi to vama jutros sročile, nećemo ni da lektorišemo, ni da provjeravamo jesmo li praznoslovile, baš nas briga, odosmo da se bavimo nečim drugim. A vi – ako hoćete čitajte, ako nećete, opet dobro.

Jedan poseban poljubac šaljem mojoj Čarki, zna ona zašto, a drugi poseban poljubac šaljem Šivon, i ona zna zašto.

Tada sam imala tačno 33 godine, 2 mjeseca i 21 dan. I dvoje djece. Dvije majušne Bubice.

Prva tri dana sam bila u totalnom šoku. Vodali su me kao zombija, nisam znala ni gdje se nalazim, ni ko je to došao, ni šta treba sad da radim, ni je li noć, je li dan, ništa… Djecu je moj tata prethodnog dana odveo na selo, kod njih, a onda se vratio da bude sa mnom. Iz tog perioda pamtim samo neke glasove, neke zvuke, neodređene i daleke, kao da dok dopru do mene treba da prođu kroz neke nepoznate tunele, pa do mene dolaze iskrivljeni i usporeni, k’o na filmu… Sjećam se i svog bljedila – krečno bijela koža na meni – na licu, na vratu, na rukama, na stopalima, na prstima, svud… I suza se sjećam – hladna slana voda niz obraze – moja ili nečija – stotine ljudi su došle da izjave saučešće, neko me zagrli, neko plače sa mnom, neko zbog mene, neko zbog njega, neko zbog sebe  – plače narod, umro čovjek u najboljim godinama, plačem i ja… Ta prva tri dana sam plakala non stop. A poslije nekako presušilo, pa nisam mogla. Htjela sam, baš sam osjećala da će mi biti mnogo lakše, ako se isplačem, a ono neće – suvi obrazi ko zainat!

Onda sam bila u tom nekom periodu privikavanja… Privikavanja na crninu, na novi status, na poglede ljudi, ne samo okoline, nego običnih ljudi na ulici, koji me ne znaju… Na pitanja, na ton mog glasa kad bih davala odgovore, na prazne dane, na još praznije noći… Dan nakon sahrane sam se ošišala  skroz na kratko. Ne znam zašto, jednostavno, nekako nisam mogla sebe da gledam sa dugom plavom kosom – u crnini. Nije mi ta kosa išla uz crninu nikako. Pa sam se ošišala i nestadoše moji pramenovi, brižljivo održavani i dotjerivani za njega…

Tog ljeta mi uopšte nije bilo vruće, zanimljivo, niti sam se znojila u toj crnini, a opšte je poznato da su ljeta kod nas paklena, evo sad pukćem, sve kažem da oću da mrem, al me evo još žive… Danima je preko 40! Nije tog ljeta bila takva vrućina, ali je bilo vruće. E nijednom se nisam oznojila, a imala sam i duge rukave i najlon čarape. Glupi naši običaji! Mislim, nisu oni možda glupi, da se moj muž pitao, da je imao kad o tome sa mnom da razgovara, da mu je uopšte palo na pamet da o takvim stvarima razgovaramo, rekao bi mi: Nemoj, Miki, da si luda to da nosiš! I nisam ja nosila crninu radi nekog običaja, već sam se nekako osjećala baš crno, od površine do svoga dna, crno da crnje biti ne može… I sad – ako neko nosi crninu zbog običaja – to jeste glupo – što je nosiš, ako ti je teret? Ja sam je nosila tačno godinu dana, jer je tačno toliko trajala moja potreba za tim.

Sledila je faza tugovanja. Ova faza je manje ili više intenzivna, ali je stalno prisutna. Nekad su jači ovi ili oni motivi, oni sebičniji ili neki drugi, ali svejedno, tugovanje je stalno prisutno.

Tugovanje za njim, za njegovim mirisom, dodirom, za njegovim glasom, za njegovim čarapama na podu, za mirisom kafe koju mi je ujutru kuvao, za njegovim šalama, za onom sigurnošću, koju sam imala kad bih se uvukla u njegov zagrljaj…

Tugovanje za okrnjenim djetinjstvom mojih Bubica, zbog svih onih situacija kad će im nedostajati otac. Tugovanje zbog njihovog tugovanja. Tugovanje zbog suza moje starije Bubice, koja čeka da ja sklopim knjigu, ugasim lampu, pa kad misli da sam zaspala, a ona popusti pod naletom suza, zabije glavu u jastuk da se manje čuje, pa cvili tužno, ko matora, a imala je samo šest godina… Tugovanje zbog Bubice male, koja ništa od svega toga nije razumjela, ali kad je vidjela da mama i seka plaču – počela i ona…

Tugovanje za samom sobom, veselom, nasmijanom, raspoloženom, živahnom, za sobom nekadašnjom, bez etikete “udovice”… Udovice, grdno ti je ime!!!

Možda psiholozi misle da znaju kojim redom i kako se smjenjuju faze nakon gubitka voljenih osoba, a ja tvrdim da pojma nemaju. To je toliko individualno, toliko lično i intimno, da nema tog psihologa koji uopšte može da čitavu priču učini javnom, ogoljenom, svakome dostupnom. Piše, recimo, negdje da mi predstoji faza ljutnje na pokojnika. Ja sam prolazila razne faze ljutnje, ali ne na njega. Nije on meni ništa kriv, njega je samo nestalo. Ljutila sam se i ljutim se i na rodbinu, moju i njegovu, i na komšiluk, i na sudbinu, i na kišu, i na vrućinu, i na drva, i na tupu sjekiru, i na probušenu gumu na autu, i na neplaćen porez, i na banku, i na neorezane voćke i na nepokošenu livadu, i na slike iz nekih starih albuma, za koje nisam znala, i na nepročitane dnevnike, na bivše žene, na državu, na sudove i sudije, na advokate, na građevinske preduzimače, prave ili one lažne, priučene… Stalno se na nekoga ili nešto ljutim, ali nikad na njega. Koja vajda i da se ljutim na njega, njega nema pa nema…

Dođe mi samo ponekad u snove, sada sve rjeđe, doduše. Sanjam tako kao on se vratio – iz smrti se vratio, ja znam da je umro, on zna da je umro, svi znaju da je umro, a njemu eto došlo da se vrati. I onda me nešto kritikuje: Što si ovo ovako, nije to tako trebalo… Ili traži djecu da vidi, a ja ne dam, jer znam da djeca znaju da je on umro i neću da ih sada prepada. Još dok sanjam, ja znam da je to san, da ću se probuditi, samo treba da ostanem mirna, da sačekam da se san završi. Ali, dok san traje, u mene se uvlači neka neprijatna hladnoća, istovremeno sa hladnim znojem koji me obliva, kosa mi se lijepi za lice, a ne mogu da se pomjerim – ukočena, utrnula, ni prstom da mrdnem! U trenutku kad bih se probudila, stizala bi mi neka neobuzdana snaga, skakala bih na noge, onako znojava, da vidim je li stvarno otišao… Tada bi mi se učinilo da se vazduh još kreće, znate ono kao kad  kad neko prođe, pa se vazduh mrda – e to!

I eto tako, prošlo je punih šest godina, koji mjesec više, nisam sigurna da sam naučila da živim sa tim – a borim se, kako god umijem, trpim neke stvari, trpim svašta, al dobro… Valjda će i to proći… Mada, nema meni povratka, to je što je, ja sam udovica, ta etiketa stoji jednako čvrsto kao prvog dana…

Vrućinu nikako ne volim. Ne volim ni kišu, mislim, nju još manje volim od vrućine. Ali juče sam krenula da je prizivam, hukćem kroz kuću, puktim ko parna mašina i sve vičem da ‘oće bog dati jednu dooooobru kišu, pa ispucala mi sva zemlja po dvorištu, mislila sam da nije zemljotres bio…

Kad je ovako vrućina, onda me uhvati nervoza, vruće kad spavam, vruće kad se budim, vruće kad se tuširam, kad izlazim iz kuće, kad ulazim u kola, kad izlazim iz kola, kad ulazim u kancelariju – e tu mi je do jutros bilo hladno – sad mi je i tu vruće, toplotni udar dobijem kad izađem s posla, a pri ulasku u kola mi se vrti u glavi i muka mi je… Vruća noć – mislim, ne od seksa, nego sama od sebe – ima li šta gore… Noćna temperatura u mom gradu je oko 30 stepeni celzijusa… Da se šlogiraš!

Imam dvije Bube Što su starije, čini mi se da sve više liče na mene – i fizički, i bogami karakterom. I to mi baš dođe milo. Nije da sam ja sad neka first classe, nego eto, više volim što liče na mene. Prirodno je valjda da čovjek voli da potomstvo liči na njega. Niko neće za sebe reći – ja sam loš i ružan, bolje da djeca ne liče na mene. Naravno da sam dobra i lijepa, i volim što liče na mene !

Moje Bube i ja se mnogo volimo. Bile su male kad su ostale bez oca, pa su valjda svu ljubav skoncentrisale one na mene, i ja na njih. To koliko se nas tri volimo – to je neopisivo, to je nemjerljivo, neuporedivo ni sa čim, nepojmljivo… Da ne ređam više, jasno vam je.

Bube su sad u fazi čekanja da se završi raspust, pa će jedna krenuti u osmi, a druga u četvrti razred. Starija Buba je na pragu puberteta – napunila je 12 proljetos, sređuje se i švićka pred ogledalom oduvijek, a sad nešto intenzivnije. Voli da proba moju šminku kad ja nisam kod kuće – onda uzme fotoaparat pa se slika, da poslije valjda može da analizira kako joj koja šminka stoji – jer mora brzo da je skine da ja ne primijetim. A ja primijetim svaki put

Mlađa Buba je još Bubica, tek je napunila devet. Ono što zaista voli je da se penje na drvo. Za tri sekunde, kao buva, op, op, op! Eto je gore. Želudac mi se prevrće kad je vidim kako se objesi nogama naviše, pa se pusti… Ajmeeeeee!!!

E, nas tri imamo Marfija. Marfi je bokser, a nas tri smo mješanci, to sam vam već rekla Marfi je stigao jedne noći u naš dom, tada je imao tri mjeseca i bio mekan ko plišana igračka. Te noći je  čak uspio da mi klisne u mrak, živa sam bila umrla dok se nije pojavio iz mraka… Ipak je on momak iz ravnice, nije on navikao na ova naša brda

I tako, kažem vam, trpimo vrućinu, guramo se u ovoj našoj kućici na kraju grada, već nam je pomalo tijesna, ali izdržavamo, zafrkavamo se sa Marfijem i čekamo kišu.

Isto kao kad ujutru ne mogu da se nakanim da iznesem veš na žicu. Bože, kako mi to nekad teško pada! Zvoni mi u glavi: “Iznesi, ženo, veš, raširi! Nije ti to nikakva filozofija!” Ne mogu! Sjednem, pa se nešto rastežem, a nije ni čudo, obično se ovo odvija oko 6 ujutru…

Da je zima, ne bih se razvlačila – zimi zaspim k’o kokoška oko devet, pa se full naspavana probudim u pet – mogu da širim koliko god hoćeš veša… Zato ljeti – druga priča. Od žege nekako podivljam, ne mogu da zaspim, jer se znojim po čitavom tijelu, a najviše po vratu i, zamisli, brkovima! Okreći, prevrći, ustanem, upalim televizor, kunjam na dvosjedu, premjestim se u krevet – jok! Onda noću čujem nekakve ptičurine što kriješte, ne umišljam, nego stvarno kriješte. Mi živimo ispod brda, na kraju grada, pa imamo svakakvih živuljki. Zimi se ništa ne čuje pod milim bogom, možeš da se dereš, ništa! Ali zato ljeti… Onda čujem Marfija kako prevrće svoju ćasu… Što je ćasa metalnija, to je zvuk prodorniji… Pa dobro, bre, Marfi, pa ‘ajde jednu noć pojedi svoju večeru u pristojno doba, da mogu da iznesem tu tvoju ćasu, da mi je ne prevrćeš u tri ili četiri ujutru…

Marfi je naš pas. U stvari, đeca kažu da im je brat. A nije, on je bokser, a mi smo mješanci.

Da se vratim vešu, imamo kad o Marfiju.

Više mi, dakle, vremena prođe dok se nakanjujem da krenem da raširim veš, nego što samo širenje veša može ikad da potraje.

Tako i ovo.

Boktepita otkad ja planiram da krenem da pišem, jer nekako mi to dođe kao ventil, kao trag od sebe same da ostavljam, kao potvrda da sam bila u ovom životu – ja kao ja. I nije da nisam kretala – jesam. Ali nije mi se dalo. Nekad sam čak i neke nagrade dobijala, ali to je stvarno bilo davno, još onih blentavih devedesetih…  Pa započela jedan blog, još on negdje čami, ne umijem sad nakon 6 godina ni ući u njega… Onda započela drugi, ali u pogrešnom smjeru – batalila…

I evo mene ovdje sada, među vama koje ne vidim, a znam da ste tu…

Pa kom krivo, kom pravo! Eto.